Srpski književni glasnik

|

Јован Јовановић ЗМаЈ. 1001 ожалошћене Еноне. Змај нема тог богатог рудника на расположењу, нити има поводом ствари које опева да нам каже више но што ми сами знамо. Његова су развијања, у том погледу, песничка, али сиромашна, и ако су развијања његових властитих мисли.

Он пева 'о родољубљу, п то је предмет који је он, искрен родољуб, ванредно искрено опевао ; али о том истом родољубљу он нема више да нам каже но што ми сами знамо. Он у то осећање, као видовит песник, није дубље сишао, да види у чему је, какво је, зашто је. Кад његове родољу биве песме будемо научили на памет, ми ћемо их наводити као лепим речима казано голо осећање ; али наше осећање неће његовим песмама бити обогаћено; оно ће остати исто које смо и пре имали, онакво какво нам је као просечним људима Богом дато; и ми дубљу везу коју то осећање ствара између нас п ствари нећемо разумети. Кад међутим о родољубљу пева песник мислилац, ми:ћемо, читајући или наводећи његове песме, опет уживати у леноти њиховој, јер је и он песник, MH уме такође лепим речима да каже наше осећање; али он пред нама открива још лепоте пи смисао које ми просечни људи без њега не бисмо нашли. Примере ми је овде допуштено само штедљиво наводити ; они су сувише дуги; ја ћу ипак сведоџбе ради, навести две малене строфе већ поменутога Сили-Придома. У његовој збирци сонета, под именом „Француска“, одмах од првог сонета видимо да он не пева о родољубљу као што су, на пример, певали наши песници шездесетих година прошлога века, но као неко који од њих и више зна и тање осећа. Пошто се питао: „Шта је отаџбина — Каква мека оаза, у којој између

себе говоре о љубави земља и човек, коју смо ми сами јед-

нога дана по својој ћуди себи дали 74 — он одговара: „Пе, отаџбина. је земља овапућена у нама п у пркос нама незапамћеним и узвишеним венчањем између једне расе и једне њиве које су једна другу створиле!“ Пееничку лепоту ових строфа остављам на етрану; и ако ће пажљив читалац у свакој речи њиховој наћи нове лепоте и зна-