Srpski književni glasnik

1016 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

плочи, са које се направљени снимак није могао копирати (умножавати).

Овај почетни начин Дагеровог фотографисања остао је у служби само до 1850 године, када је Леграј успео да из основа реформише фотографију, тј. да фотографско снимање врши на стакленој плочи, са које се, услед њене провидности, направљени снимак могао у неограниченом броју примерака копирати. Разуме се, и сама препаратура Леграјове плоче такође се битно разликовала од Дагерове, а састојала се поглавито из колодиума

и јодид-сребра. Са овом методом (која је и данас за ре-.

продукцију пртежа ненакнадна) потпуно је решен фотографски проблем негативног и позитивног процеса, али ипак са двојаким ограничењем и недостатком.“ Прво, колодиумске плоче морале су се употребљавати увек у влажном стању, па су се зато морале пред саму употребу и справљати и то од стране самог фототрафа стручњака, с. тога је ова метода била за аматере неприступачна; друго, колодиумске плоче биле су недовољно осетљиве, па се зато нису могле ни употребљавати за снимање предмета у кретању (брзо или тренутно снимање) већ само у мирном стању (епоро илп времено снимање).

Тек 1871 испало је Мадоксу за руком да састави једну трећу препаратуру плоче из желатина и бромидсребра, али тако, да се плоча употреби пошто се превучена препаратура осуши. Ове „бромид-сребра желатинске суве плоче“ потпуно су накнадиле све недостатке „јодид-сребра-колоднумеких – влажних – плоча“, Jep ce справљају фабрички, а при том су постојане и толико осетљиве да се предмети могу снимати и у најобржем кретању, за 1/1000 секунда. Ну тешко је задовољити све захтеве савремене потребе. И ако су ове желатинске суве илоче биле веома осетљиве за плаву, љубичасту, индиго и плавозелену боју (актиничне боје), ипак су оне биле веома неосетљиве за црвену, жуту, неранџасту и жуто-

! Ближе о овој методи види на стр. 23. „Техника Картографије“ од Гв. М. Клајића,

ју, 0