Srpski književni glasnik

ФОТОГРАФИЈА и ЊЕН ЗНАЧАЈ, 1017

зелену (неактиничне боје), па се зато нису могле са успехом ни употребљавати за снимање полихромних (разнобојних) предмета, као костима, униформи, живописа и цвећа, јер се, при снимању, ове неактиничне боје понашају скоро као црна, а актиничне као бела, те је услед неједнаког понашања тих боја m долазила : иластична и модулациона. непотпуност, а по том и неистинитост копије направљеног снимка.

Др. Фогел открио је сенсибилизаторе за неактиничне боје, тј. он је око 1884 практично утврдио: да, кад се препаратури желатипске или колодиумеке плоче дода мало еритрозина или еозпна, онда препаратура постаје осетљива и за неактиппчне боје. Плоче са препаратуром оваких особина зову се „ортохроматичне плоче“ ; оне снимају све боје подједнако п дају верну копију са тоновима (цртежима) свију боја и то у њиховој правој јачини и поступности. — И ако је овај Фогелов проналазак учинио у фотографији велики напредак, ипак она са овим није задовољила све захтеве модерне потребе, тј. није још m практично сасвим успела да нам и непосредним путем да полпхромну копију, као што је и предмет, већ само монохромну (једнобојну), али потпуну и верну.'

Фотографија у природним бојама, хромофотографија или фотохромографија дели се на посредну и непосредну методу. Прва метода припада репродукционој фотографији и на принципу „мешањем 3 основних боја добијају се све остале боје“. Уз припомоћ ове Фоглове теорије Е. Улриху је пошло за руком да ову методу 1890 практично примени п у бојама. Ова „метода тробојног штампања“ у вези „ортохроматичног процеса“ има и ведике научне вредности, а у последње време и технички је савршена тако, да задовољава све захтеве модерне потребе; — непосредна. метода фотохромографије развија се сасвим на другим принципима. Париски професор Липман први“ је практично успео 1891 да на

г Ближе о овој методи види стр. 6t „Сапременс фотографије“ од Гв. М. Клајића и В. Стефановића,