Srpski književni glasnik

ОпеНеЕ и ПрРИКАЗИ, 1039

план дата а е

Из података, које је овај саопштио, види се да је успео да расветли само један од оних факата, који су потребни за што тачнију оцену владичина преласка у унију, па и то онај од најмањег значаја, за који Бранковић није могао знати. То су подаци о каснијем животу пи раду Бањанинову. Из њих се види да овај кије остао луго унијатом, јер је утицајем патријарховим био послан у Србију, гле је постао егзарх пећкога патријарха и да је живео у манастиру Џавлици на Ибру. Ово се види из неких још раније објављених података о Бањанинову животу и раду у Србији, а још боље из једнога раније непознатог писма владичина, писаног из Павлице митрополиту Вићентију Поповићу 18 декембра 1715 године. То писмо као и извадак из Бранковићеве Хронике о Бањанину Д. Руварац је сада објавио први пут, и то чини право језгро ове расправице, која није без интереса за историчаре. Али је штета што писац врло мало рачуна води о распореду градива и јасном излагању. У радње оваког рода може се унети полемична тона, спорно питање може се јаче дискутовати, може се донекле замерати п пребацивати и Бранковићу и Бањанину и њиховим савременицима што нису више и јасније рекли о ондашњим приликама, али прво, то не треба сувише истицати, јер извори за нашу историју још нису толико прибрани ни испитани, да се може тврдити како о том нико ништа није писао, и друго, историчар све ово има изложити јасно, прегледно и објективно. Међутим Г. Руварац не радп тако, п зато га читалац врло тешко прати у његовим скоковима с питања на питање, с једног факта на други, и то у скоковима који су непотребни кал се њима не доприноси разјашњењу постављенога питања. А тога овде има на више места, и они су узрок те је излагање несређено и развучено, и расправа тешка за читање.

Међу радовима Г. Д. Руварца има врло лепих прилога за Историју Српског Народа, али у њима редовно, и без потребе, преовлађује јак полемичан тон и непре-