Srpski književni glasnik

Веи. NI OP, 87

— Код Јовеше сам га оставила, промуца она уплашено. Па онда узе спгурнији глас: Идп тамо, па га иптај! Збогом! — И хтједе да оде.

Миле је прихвати за руку и погледа јој у очи. Она се збуни.

— Лажеш, кујо, рече Миле хладно. Ја знам лобро Јовешу. Да је он и прима“ дјецу од цура, већ би их има. десеторо. Ишћера' те је, тука' те је, а ти си га бацила, бацила у грабу, као што се штене баци кад цркне. Тако с дјецом раде само пошљедње жене, јер им дјеца сметају да ћерају свој запат. И ти си тако урадила, ни TI нијеси боља од њих. Ђе си га бацила

— Шта те брига, рече немарно Смиља. Иди, па га тражи!

Миле плану на те ријечи и он једним замахом руке обори сестру на земљу и удараше је ногом, уз сурове псовке.

Па онда, одгегупа пољем на шљаци, тражећи дијете.

Омиља се врати кући; тијело јој је бридјело од удараца. Код куће су били сви легли и, кад она уђе, направише се да спавају. Она леже, али није могла да склопи ока. Западала је у полусан, нешто ју је гушило п давило, тукао ју је и у сну, чинило јој се, брат Миле, а кад је боље погледала, видјела је да је то њезино дијете, удара је својим слабим, смрзнутим ручицама, али ти ударци боле и пеку, као да. су од усијана гвожђа. Она се трзала, будила и једва чекала зору.

Пред зору врати се Миле носећи укрућено дијете. Сви подигоше главе кад га видјеше, једина Смиља подвуче главу под покривач. Али, кад на њу паде нешто хладно, она врисну као да је полудјела и скочи у кошуљи, се уздигнутим рукама, као да се брани од неког привиђења. На свом лежишту она видје, у нејасним цртама, дијете.

— Узми га, рече Миле одлучно.

Она устукну корак натраг, тражећи очима нешто чим би се могла бранити.