Srpski književni glasnik
Вис ОР, 89
према вратима на којима се показаше два млада момка, са екинутим пушкама, безбрижних лица што су добили господску службу у којој се пе мора орати ни копати, ни посити сељачке опанке.
— Је ли то твоја кћи запита један од њих Омиљину маћију, уппрући руком па Омиљу.
— Ја сам јој пасторка, одговори Смиља да претекне маћијин одговор и приђе к њима, гледајући им дреким погледом у очи. |
Један јој жандарм стаде да меће лисичипе на руке.
— Немој јако, рекла му је она мекано, гурнула га лако својом ногом MH прпмакла лице његову образу да је овај осјећао њезин врео дах.
— Морам, рече жандарм, погледајући крадом на свог друга, морам, служба тако заповиједа, и још више попусти лпсичине да је могла, само ако је хтјела, п руке из њих да извуче.
_ — 'Ајдемо, рече опај други, жалећи што се он није прихватпо посла евога друга.
— Ти "ајде пред нама, а ми ћемо лијепо за тобом, вели онај први што јој је метао лиспичине п гурну је лако руком напријед.
Она не знаде што би одговорила, већ се само насмија. П они пођоше.
Али, чим би жандарми видјели да нема никога пред“ њима, они су је узималп у своју средину и шалили се с њом, заштипкујући је. Она се смијала и гурала их на страну руком коју је из лисичина извукла, а они је све више стјешњавали међу собом.
Кад би се показао пред њима какав човјек или жена,
они су узимали службени изглед, Смиља ступала напријед,
завлачила руке у лисичине и корачала са спуштеним 0чима. Али, чим би минуо тај пролазник, они су опет настављали по старом, у смијеху, задиркивању и разговору. Дођоше до села. Из кућа излијетала прљава дјеца и рашчупане матере, заклањале очи руком од сунца, гледале за Смиљом