Srpski književni glasnik

а

90) СРпски Књижевни ГЛАСНИК, a 7

и пљескале рукама од чуда кад су је познале. Онда су једне трчале до других што су летиле на цесту и гледале за жандармима.

И оне насред цесте стадоше да држе вијеће ради чега то мора бити пи што је она екривила, док им дјеца не дотрчаше и пе казаше да је она убила дијете. Паста пово чуђење, жагор п граја, помијешана с плачем мале дјеце што су остала на кућним праговима, препуштена 'ама. себи.

А Смиља Тадићева ишла испред жандарма, 6 000реним очима, тек се уједала, кадгод за усну кад јој је долазима до ушију која заједљива и пакосна ријеч. Једва је чекала да дође до суда да се смири од тих погледа. Тек кад се за њом залупише врата од затвора, она дахну душом.

У први мах се неугодно нађе у мрачну простору, с малим прозором п решеткама. Онда напипа руком прашан кревет од дасака, п сједе на њ.

Осјећала је неугодност и страх од оваковог живота; :'ам почетак и први часови били су јој тешки, неизмјерно тешки. Знала је да ће то бити низ понижења, ропског рада, без имало уживања п слободе. Али, то ју је тјешило, мислила је. да неће ни то вјечито трајати. Изаћиће млада, снажна, жељна живота, жедна уживања, и бациће се у вртлог живота, па што буде. А да није овога било, она би морала да остане ту у селу, пљувана, презирана, не налазећи у животу ни најмање задовољства.

Да, она неће хтјети онда ни да гледа- на сељаке. За њом ће се да отпмају господа, права господа, одијеваће је у свилу, даваће јој новаца. Онда да јој дође Јовеша! И она се замисли у свом новом положају, са шеширом на глави, пуним ивијећа и птица, и насмија се.

Заборавиће на село, на оца, на браћу. Они неће бити равни њој. Она ће се возати у кочијама, становаће у великим кућама. Па њој ће да шушти свила, а по џеповима ће јој звецкати новац.

Ох, како ће опа, послије неколико година затвора,