Srpski književni glasnik

КОНГРЕС ЛЕКАРА И ПРИРОДЊАКА.

Општа упарложеност нашег друштвеног живота, ових последњих деценија, није поштедела ни наш лекарски и природњачки свет. И у њему, као и у свима гранама нашега народнога живота, застој је био скоро очајан: негде се чак враћало, а у напред се ишло таман толико у колико је време, преко наше воље, избацило нешто људи и нагонило нас па стварање две три научне и здравствене установе. Застој је у толико карастеристичнији што су и природне науке, а специјално медецина, баш за ове три последње деценије учипиле тако огромне скокове, да опе пред нама данас стоје као нове модерне зграде, које по готову ничега заједничког немају с прошлошћу. Тај огроман посао тражио је много руку, много посленика: сви су народи притекли — сваки је донео свој камен. Међу именима радника скоро не можете наћи српског имена. С основним изменама у тим наукама дошле су измене у установама: и у онима које служе напретку науке, и у онима где се напредак примењује. И ту, где се тражила само добра воља, учињен је минималан напредак, неизбежан већ и по томе што смо живи.

Пред таквим стањем намеће се питање: је ли било мудро сазивати конгрес и тиме указати претом и странима, на нашу страховиту немаштину у људима и установама“ Што се нас тиче, ми се искрено радујемо конгресу, јер се надамо да ће ова посета страних гостију у наш убоги дом, брутално разбити наш дремеж и ошинути нас на посао. И нехотично, сви смо том приликом правили инвентар наших добрих и рђавих ствари, и сви. смо осе-