Srpski književni glasnik

199 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

тили да нам се ваља мењати, и да ваља мењати, а то је први услов и уједно и први корак ка бољему. Ако с последњом здравицом и последњим „збогом“ то осе-: ћање није ишчилело, онда ће овај конгрес бити салутаран. А наше је дубоко уверење да ће тако и бити.

Поред свих симпатија за овај конгрес, морамо учинити једну важну замерку. Зашто нису организатори поставили једно два прецизна практична питања опште користи, о којима би конгрес дискутовао и по могућетву донео своје решење, место што се пажња конгреса развукла у низ предавања, од којих су добар део писмени састави без икакве вредности“ Организациони одбор је из куртоазије према колегама учинио да је конгрес постао безиредметан, и да му је празна сујета ватренијих колега. узела све време посвећено озбиљним пословима. Ми знамо да од тога пате сви конгреси, и да њихова архи-доказана штурост само од тога и долази, али нам се ипак чини да су љубазност и гостопримство одбора, у овој прилици, прешли у слабост. Одбор је то U сам увидео и признао одлуком да се свака дискусија искључи и да предавања не могу трајати више од 15 минута. А искључити дискусију с конгреса значи уништити његов гајзор 4' се, значи одузети његову најбољу страну: да се дође брзо и сигурно до извесних закључака у још нерешеним научним питањима. „Дати пак свима питањима цигло 15 минута значи омаловажити сва од реда — и одузети конгресу доста његове научне вредности.

Овај је конгресе имао и другу сврху, сврху да упознавањем зближи интелектуалне елементе малих словенских народа, којима је то зближење једини спас. Та је идеја велика, огромна по своме значају — и тешко свима. нама, ако је не будемо разумели и пригрлили, Срећом, нема разумна и поштена Словенина, који ту мисао није схпатио у свој њеној важности. Ми сви осећамо да је то зближење прека, насушна потреба; осећамо да оно