Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 135

штима рукописа онога доба има још доста необјављених и вредних података, ја замишљам да је овакав задатак сваког историчара који би писао о капетану Кочи, Кочиној Крајини и српеким фрајкорцима, па и Г. Павловића. Тај има да прикупи све што је досад писано о тим питањима; даље, према томе, има да прибере нову грађу за коју зна да постоји, али тако да, радећи овај други посао, у исто време критичном разматрању подвргне раније објављене податке и нађе у колико су ови тачни и вредни; затим, пошто их тако покупи и оцени, да појединим фактима, недовољно разјашњеним помоћу нађених података, разјашњења нађе у подацима изван те непосредне грађе; и најпосле има, са више или мање рефлексија, али и са довољно критичности, да конструише известан оквир, у који ће унети поједина факта доведена у узрочну везу, помоћу чега ће се добити целина, расправа, у којој ће бити критички оцењена вредност познатих података и дати последњи ресултати о разматраном питању.

Ја тако сматрам да треба радити озбиљну расправу историјску штампану у Академијину Гласу, из које се јасно има видети не само како је спољашња критика историјска правилно примењена на употребљене податке — а помоћу тога се посредним путем врши посматрање догађаја и факата — нето и да је унутрашња критика, као много значајнији део историјске критике, извршила свој задатак. Оба ова дела историјске критике треба да се огледају у избору факата и њихову одређивању, чега у једној расправи мора бити, да би потом било и правилног груписања факата п историјске конструкције, у чему се HB састоји прави рад историјски. Али то се не види из ове расправе Г. Павловића. Њен писац није применио данас свуда усвојени метод нити се обазирао на захтеве који вреде за историјску расправу, стога тамо има доста недостатака, од којих једни потичу из непознавања самих факата, а други са неметодичнога рада и са велике небрижљивости. u

Тако прво, није му тачно што се, радећи ову ра-