Srpski književni glasnik

134 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

индивидуалних и хронолошких идола; док се тамо тежи да историја буде без нарочите тенденције и моралисања, без литерарних, романтичних и анегдотеских сврха, као и да не буде фотографија прошлости нити просто аутоматско регистровање догађаја ; док се тамо истражују велики проблеми којима се има бавити историја као наука и нарочито тражи конструктивни дух којим ће се, на основу великог броја факата, научном генерализацијом створити веза између феномена — у нас се Jom дуго времена мора радити на претходним пословима историјским: на истраживању и прибирању градива m разјашњавању бар најглавнијих догађаја из прошлости нашега народа.

Али како се баш на овим припремним радовима заснива каснија разрада историје као науке, они треба да су изведени на потпуио критичном основу, њихова обрада мора бити што је могуће боља, и ресултати њихови да представљају последњи стадијум питања којима. се баве. То се тражи и од ове расправе. Г. Павловића, у којој се расправља о Кочиној Крајини и Михаљевићеву фрајкору, као елементима за историју турско-аустријског ратовања 1788—1791 године и прилика у Србији тога доба. Главна питања у њој треба да су, на основу раније познате грађе и оне што је писац први саопштава, потпуно расветљена, а тако исто и сва споредна која су ту да се помоћу њих објасне главна. Пут пак којим се дошло до тога има бити онај што данас вреди за научно испитивање историјско: сви подаци претходном анализом треба да су проверени, тачно употребљени и правилно конструисани у једну целину, тако да први даљи радник који се буде бавио тим питањима, има просто поћи од ресултата у расправи Г. Павловића.

Како је пак о питањима којима се бави расправа Г. Павловића писано и раније, и пошто је грађа доста растурена, а међу већ објављеним подацима има их који вреде, али их има и таквих чија је вредност сумњива карактера или су и без икакве вредности; даље, како о тим истим питањима у архивима и по другим хранили«

~“.