Srpski književni glasnik

У ' А i у | У СИВА „ 7 ||

СРИРСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК,

Књига ХШ, БРОЈ 9. — 16 септембар, 1904.

рус JO E (Kpaj.)

- У

Кад се придигла. постала је још туробнија него прије; говорила је врло мало п преко воље, очп су јој тражиле нешто неодређено, у дупш је осјећала неку трзавицу, као што бива увијек кад човјека гони помисао да учини нешто што га подбада у дубини душе. o Долазилп су јој тренуци кад је страшно мрзила дијете, кад га није хтјела да узима на груди да га нахранп, већ та пуштала да плаче док је није Миле оштрим по— гледом или којом ријечи опоменуо на дужност. Онда га је узимала немарно, то створење које јој, чинило јој се, 225 прави од живота пакао, које јој је олузело да има право на поштен глас. Она га је тада мрзила, било јој је тешко, чинило се да дијете вуче с њезиним млијеком из ње пола "живота, да јој кида снагу, отима младост и здравље. А кадгод, гледајући то лице што ју је подејећало “на Јовешу, падали су јој на ум они часови заборављања ; – саме себе, часови што су, чинило јој се, били јединствени у животу. Она се сјећала тога, и било јој је тако жао што су ти тренуци тако брзо прошли, тако нагло, као + што. вјетар јури пољем. Осјећала је јасно да то вријеме неће више никада доћи за њу, вријеме кад је она, уза "све исовке и ударце, била тако срећна m непзмјерпо за-

ки

ш ба u ra \ : 3 на Њен UK;

JONA SNU)

„а и а

к њи Та,

+ МИ пи У

Чу и ње“ : e? ње ~ —

E:S JM SA