Srpski književni glasnik

Че пере ~ %, . Pe .: пар АИ СРЕ ya а ИЕ ЕЈ ВИ | 5 ну СРпски Књижевни Гласник,

И сада, када се налази сама, одејечена од живота, 'ада када опа нема права да ступи у живот као поштена жена, када је срета, на сваком кораку, пријекор, подемијевка, пребацивање, њу облише сузе. Па, ако се п уда, рецимо да је узме којп, знајући да му мора бити, ради своје прошлости, послушна као скот, мора да буде захвална ономе који је узме, који јој да комадић крова, један дпо свога тврдог лежишта, кору хљеба и сухе паленте. То она није могла да назоге животом.

Дијете њезино рапће, види га гологлава и у лугачкој кошуљипци гдје брчка по блату с осталом дјецом. Сви га у селу зову копилаћ. И дјеца ће га тако звати. А мали неће схваћати те ријечи, али ће појмити да има у тој ријечи нешто ружно, нешто уврједљиво ради чега он није крив, алп радп чега пма сватко право да му се наруга. П он ће доћи мајци и рећи јој плачући: „Нано, псују ме коппилаћ!“ Њој ће се стегнутп срце у грудима,

њој ће навријетп суза на око, п она ће јурнути да пеује |

дјецу. А њихови оцп п матере узеће своју дјецу у заштиту, повлађиваће јој п путпће је да п њој кажу ону ријеч од које се она увијек стресе, јер зна да ће је чути из свачијих уста.

А да нема дјетета не би је ништа везало за тај комад земље, за ту оронулу кућу, за село гдје ће сваки на њу упријети претом, гдје ће севакп писар и најменик мислити да пма права ла се је вати. Да нема тога, пред

њом би био отворен свијет, за којим она толико жуди, о.

коме је толико слушала п од сељака п од Јовеше. И она је имала тај нагон, ту чежњу за свијетом, као п еви њезини сељаци. Та жеља, пепочетка, била је тако спћушна,

тако малена, док није нарасла до несавладиве жудње, | луде жудње потуцања и пребијања од немила до недрага..

У њој се је давно јавила пригушивана мисао да однесе дијете Јовешиној кући, да му га да, а, ако га не буде хтио, да му га баци, остави, па нека ради с њим.

што га воља. Оејећала се већ довољно јака да може да

иде на лужи пут. Једино јој се није пружала прилика да