Srpski književni glasnik

А, АНА, 6 ENA

866 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

немачку пословицу : „Кип геће пасћ Вгоа“. Оваквим конкурсом не добија се само оно награђено дело, него уза = дођу више њих, која могу, п ако са мањим успехом, да се употребе и прикажу на позорници. Кад би се расписао н.пр. конкуре за добар српски комад с певањем од 1000 дин. нема сумње да би се дошло бар до две-три етвари вредне приказивања, ако не п достојне награде. Кад се писцу обећа 1000 дин. награде, то је већа драж него ли ванредна тантијема. А ако дело буде награђено, онда је награда и јемство да ће публика такву награђену ствар а ром друкче да прими, него ли кад њену врелност има управо нублика сама да оцени и награди. Писац би у том случају био сигуран за пуне куће и добру тантијему. Да је српски комад с певањем и по касу добар, треба само загледати у цифре прихода „'Ђида“, „Шокице“, „Потере“, „Саћурице и шубаре“, и тако даље.

На другом месту дошли би комади с певањем пз страних књижевности. Узевши у обзир данашњу музичку „скупину“ нашег позоришта, мора се прибегавати мањим и лакшим, али одабраним стварима из страних музичких литература. У првом реду ваљало би се обазрети на словенску као нама најближу позоришну музику: руску, чешку, пољску, словеначку, итд., п позајмити од њих комаде (УзшШевртеј, Магећерврге!), које они имају у изобиљу и дају с успехом. Ови словенски комади с певањем (па чак кад би се давао и добар немачки комад) имали би и ту добру страну што би служили нашим писцима као углел. Да је то досада већ учињено, не би српски комади с певањем били рађени по угледу на маџарске (јер наши писци нису могли други комад на нашој позорници ни видети). Исто тако би код нас биле изводљиве и мање класичне ствари: Веберове, Моцартове, Перголезијеве, и тако даље, као год и приличан број ствари из новије књижевности немачке, француске и талијанске. Интересантно би било, кад би се ове горе наведене музичке – ствари, којима стручна критика одаје свако признање, – код нас давале, како би се тада наша публика одази.