Srpski književni glasnik

• " КРОНИНА о ВлаАдАВИНИ КАРЛА 1Х. 915 — Љар

ротом племићу оно што му је најдрагоценије. Али, преклињем вас, заповедите једноме од ваших племића или некблицани да одрже речи које сте изговорили. Кунем вам се Богом да ћу их натерати да их гутају дотле док се не угуше.

— То је без сумње обичај господе префињених. Ја се не држим њихових обичаја, и ја отпуштам своје племиће кад се на њих угледају.

Говорећи. ово он му окрете леђа. Капетан, ван себе од љутине, изиђе из Шатијоновог дворца, екочи на коња, и, да стиша свој гнев, потера највећим галопом јадну животињу, парајућп јој ребра мамузама. У свом наглом јурењу умало није погазио неколико мирних пролазника, и на велеку срећу није му се нашао на путу ни један од префињених ; јер како је био љут, извесно је да би једва дочекао прилику да исуче мач.

Кад је дошао до Венсена, крв му се почела стишавати. Он обрну и врати у Париз коња који је био крвав и окупан у зноју.

— Јадни пријатељу, говорио је с горким осмехом, тебе сам казнио за увреду коју ми је нанео!

И, тапшући по врату своју невину жртву, он се ходом врати до свога брата, коме само рече да је Алмирал одбио да се заузме за њега, изоставивши појединости њиховог разговора.

Али после неколико тренутака уђе Бевил, који прво загрли Мержија, рекавши му:

— Честитам вам, драги пријатељу, ево вам помиловање које сте добили на молбу краљичину.

Мержи је био мање изненађен но његов брат. Он је у души приписивао ову милост госпођи под копреном, то јест графици од Тиржиса.

(Наставиће се.)

ПрРОСПЕР МЕРИМЕ.

(Превео с француског Д. Л. Ђокић.)

58+