Srpski književni glasnik

е » bed ПозоРИШНИ ПгрЕГЛЕД. 945

књижевности. Пошто су међутим у непосредном додиру већима слојевима народним, те позоришне дружине имају куд и камо замашнију мету, него Народно Позориште, коме држава донекле олакшава задатак и које, најзад, има сасвим другу публику од које живи.

Београдско позориште може још којекако да регулише уступке ономе што свет покаткад тражи, али репертоар путничких дружина још је срећа ако се поводи за Београдом, мада је за престоницу разуме се друго мерило у том погледу. Рекох на срећу, јер се може констатовати извесна страшна еманципација у принављању пи оригинала поред оних који су су се затекли од почетка, а и превода. Од те безимене литературе прерађених романа и драматисаних свакојаких догађаја, мање је на сваки начин опаено, што репертоар најјачег позоришта у унутрашњости, Синђелића, представља миниатуру београдског. Мамзел Нитуш врши за сад једина дужност оперете, али су већ тражене и остале, да извуку из шкрипца. Народно Позориште, кад је летос елало своју трупу у Крагујевац, не тражећи ћара, могло се одупрети жељи целе вароши за Лутком, али за путничке дружине је, како данас стоје ствари, оперета оно што би за београдско позориште био балет, који би наравно, кроз коју годину, одекакутао и у Чачак. Разноврени, често фриволни захтеви, који се постављају позоришту и због којих се у великим центрима подижу разни театри, прете да пређу нашу границу и да се пренесу у унутрашњост преко Народног Позоришта, које зато што је једино, мисли се, да мора бити за све. Повођење за београдском модом огледа се још у превази француских, тако званих салонских комада и у занемаривању српских (Синђелић, на пример има чак и Леметров Платонски брак, који је и у Београду необјашњив). Само је куд п камо више за размишљање што се Пријатељ из Лиона радије гледа у Пожези од Стерије, него што је тако у Београду.

Штета од оваквог стања путничких дружина, коју