Srpski književni glasnik

МазчинаА СУЛТАНИЈА. 91

Милка одгурну пишемо ногом.

— Ама он мени није драг, — рече. — Добар је, ама није лијеп, мије онаку по... к'о, на прилику, Ато Кујунџић... Ето, његово писмо мени није драто, а, кажу, да се свака ђевојка обрадује првом љубавном писму, па макар од кога оно било...

Љубица обори главу.

— Хоћеш ли му одговорити2 — зашита.

— Одговоритиг А штог — узвикну Милка пркосно. — Да му кажем да ми није драг, да се не нада... Неђу!... Нека он мене воли и нек се нада колико хоће... Да ме и десеторица воле, ја ни једном не бих рекла да се не нада... Рашта 2... Слатко је кад знаш да си лијепа и да пуно њих чезну за тобом.

— А што би џаба чезнули > — зашта Љубица благо. — Изабери једнога, а остале одбаци...

Милка заврти главом.

— Неђу, нећу, — осијече. — Овако бих се играла с њима к'о мачка с мишевима... Један, два, три, четири, пет !... На сваки прст по један... Кад би их пет долазило, било би забавније... Зампели само: кад би ми одједном дошло пет писама, како би то лијепо било !... Пети сала). . Пети. о ки |

Љубица слегну раменима.

— А ти чини како знаш, — рече. — Стани, ево ти се коса замрсила, па да поправим! — узвикну јаче и поче јој поправљати косу. — Чини како знаш, а ја не бих тако...

— Чујеш, немој о овом ником говорити, — рече Милка, стављајући прст на уста. — Ником... Ни мајци!...

— Не бој се!

— Знаш... ако чују, љутиће се...

Па опет одгурну писмо чак до пред ноге Љубичине.

— Нови, па баци на ватру, нек му ни трага не остане !... Баци га!... Или немој! — викну п ухвати је за руку. — Нека баш остане у мене, да га још који пут прочитам и да се насмијем,