Srpski književni glasnik

МЕ Де њ ИТ

Милутину «Јовановићу.

Ја знам ту ужасну историју, о којој су некад писали сви паши листовп, а ниједан је није могао расветлити; ја знам целу причу о Малом.

Отац му је био полицијски чиновник и звао се Момир Ристић. Момир је још па Великој Школи заволео ћерку једног вишег чиновника министарства народне привреде и узео је за жену чим је био готов са школом. Цео мпраз који му је она донела, поред девојачке спреме, бпла је помоћ њеног оца ла Момпру нађе место у београдској полицији п изради указ раније за неколико месеца. Пошто је то свршио, таст је умро, оставивши своме зету п својој јединици једино мржњу својих непрпјатеља. У том браку родио се Мали. То му име није дао кум, већ су га тако из милоште звали отац п мајка, па по њима и цео комтилук. Тако су га звали сви комшилуци по свима оним местима куда су Момира премешталип после смрти његова таста. А премештали су га по свима крајевима Србије, по вољи евих других, само не по његовој, нити по службеној потреби, како се то обично писало у службеним обзнанама. И истеривали су га из службе неколико пута. Кажу, није „нат човек“. И лоиста, оп није бпо ни радикал ни напредњак ви либерал, већ само смпрен чиновник, који извршује све што му се заповеди.

Од дванаест година колико је протекло од дана кад је Малога отац ступио у државну службу, имао је само седам указних годшта. По чину п плати дотерао је