Srpski književni glasnik

94 Српски Књижевни Гласник,

до писара прве класе, а његови другови већ су давно били срески начелници и судије. Томе је сам био крпв, што је и он признавао. Он није умео ла ларма, ау свету треба лармати и дизати прашону. Такав је био од вајкада, такав у детињетву, такав у гимназпји, такав на Великој Школи. Прошао је он туда, и нико њега није опазио, пити он кога. Ничега он није осетио нигде. Једино уживање што му је било на Велпкој Школи, ако се на чијој слави опије или коме на сансу добије кафу пли који грош. Иначе тада није пио. Само кал бп напољу било рђаво време, оп би се свратио у кафану и ту поручио ракију, као најјевтиније пиће, и пио тек да не седи џабе.

Али како га први пут преместшпе у срез, он отпоче да пије, испрва част од сељака, а после и за евој новац. Ппо је махом ракију, алп је знао за меру. Нико из његових спвих, безизразних очију п укоченс, чиновничке појаве не би могао закључити да је Момир пијан. Ни његова жена не бп то познала, да му ракија није ударала из уста.

Отпочео је п да се коцка, најпре за чашицу ракије, а после за више. Човеку који има малу плату и много дугова није тешко одлучити се на коцкање. Ппти, коцкати се, живети и одговарати чиновничком достојанству, на рачун мале плате полициског чиновника, није могуће а не задужити се. Дугови су расли и били све тежи, јер се задуживало не само на тефтере и признанице, већ п на менице.

У кући се осећао све већи дефишит, све више пуцао процеп који је он правио, да се нешто морало наћи да дефицит уклони или затишка. Имало се два пута: један у крајњу беду, у одрпцање и најпречих задовољстава, други у позајмицу државног новца који се имао у рукама. Момир је изабрао овај други пут.

. — — Мали је био већ у четвртом разреду основне школе кад се десио слом.

Најмања ситнппа тог страшног дана зарезала се