Srpski književni glasnik

8936 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

обора, гургусовачких кула, целу ону званичну, још полутурску Србију, у којој је око 1870 ваздух био такав да га нису могла дисати плућа једног свесног и слободног човека. Страсније и отворепије но ико Јакшић је мрзео ту правитељствену Србију и њене велике и мале панлуре, кметове и сукметице, цинцаре механџије који су као пауци расплели своје мреже по селима и сисали крв бедном и незаштићеном сељаку, њене угојене и блудне калуђере, „подлу чету калуђера“, како их назива у „Јану Хусу“, њене лакоме и грабљиве попове, које је он, син једног и унук другога попа, нарочито презирао. И упоредо са тим неутољивим мржњама ишла је његова вера у бољу будућност младе Србије која је имала животне снаге и која се лагано али стално препорађала. „Србија је родна земља, узвикивао је Јакшић предетавницима правитељствене Србије, вредан баштован направио би од ње башту, свет би се чудио лепоти њеној, а празноверник заклињао би се да јето рај у коме се вечно блаженство ужива. Али милијун душа треба годинама да се зноји док истреби коров што га ви с неколико плаћених надничара посејасте,“

Јакшић је био независан, смео и слободан дух, и ако је било човека који се дао савијати по прохтерима и наредбама „претлостављених“, то је најмање био он. Поносит и непокоран, он је мислио само својом главом и ишао само својим путем. „Пуст човек“, говорили су његови многобројни непријатељи који су гомилама ницали за усправљеним и поносним ходом кроза живот овог слободног духа, развијене јединке и свога човека.

У „Претпостављеноме“, у том крепком и срчаном нападу на само начело чиновничке јерархије, на кастинску неједнакост нашега друштва где су сви људи пред законом и у речи једнаки, он овако открива своју дуту: „Сирото срце потчињенога! То је камен који се храпавим ђоном предпостављенога донде гази: докле не севну варнице или док се не распрене... О благо вама који не