Srpski književni glasnik

ЂуРА ЈАКШИЋ КАО ПРИПОВЕДАЧ. 887

зависите од зле или добре воље предпостављенога“.' И он прича како му крв трују прекори и увреде „предпостављених“, како му се срце стеже п како му сузе гнева и очајање ударају на очи што није слободан и независан, да живот проведе по својој вољи и по своме закону, без „грозних претећих лица... предпостављених у потпуној униформи, са белим випушкама и златним крагнама“.

Биографија Јакшићева позната је. Највећи део свога живота провео је он у гањањима, казнама сваке врсте, премештањима, отпуштањима, у сиротињи, са мнотобројном породицом на врату, у данима без рада и без леба, у беди која му је била највернији друг кроз цео бурни живот његов. 1870 и 1871, у тим годинама оштре реакције у Србији, био је врхунац беде Јакшићеве. Правитељетво је хтело да угуши сваку слободнију мисао и све што је наличило на отпор, пи отпочело се са гањањима сваке врсте. За „республиканце“ није било леба у државној служби, и Јакшић, тада учитељ цртања у јагодинској реалци, дописник опозиционих листова, буде зле среће да се неповољно изрази о власти, коју је у прилици представљао варошки кмет Јованча Цветковић. Према „првењацима“ власт тада није морала да има много обзира, и кмет душмански изудара песника и разбије му главу. За све то, Јакшић буде због „неморалног владања“ отпуштен из државне службе, а два млађа чиновника која су сведочила у његову корист буду за казну премештени из Јагодине“ И песник се тако нађе на улици, без игде ичега, и тада, да би исхранио породицу, по сред зиме пешице обилази моравске манастире и поправља старе иконостасе.

У таквим приликама, и земаљским и личним, не пишу се љубавна уздисања и патриотски поклици. Јакшић, оздобљен и раздражен, наоштрен бедом и гањањима, страсно се баца на политичку сатиру, да у гневним речима каже

! »Србија«, за 1870, бр. 68.

2 ј. Скерлић; „Ђура Јакшић у години 1870 и 1871“. „Српски Књижевни Гласник“, књ. ХМ, стр. 839—811.

%