Srpski književni glasnik

359 Орпски Књижевни Гласник,

освијестио и из цркве вратио невјесту“... Неки су, чак, ишли Сави и питали га каквих је колача јео. Питали су још је ли га тих дана болила глава, је ли имао несвјестицу или што слично несвјестици,.. Али су се увијек враћали мргодни и љутити. Саво не само што није пзгледао покуњен и нерасположен, нити одговарао онако како би онп хтјели, него је био весео, веселијп него икад. Поцупкујући и поскакујући као врабац и задовољно трљајући руке говорио је непрестано, напомињући увијек како никад ни здравији ни чилији био није, као ових дана, нити је икад прије срећа излила толико благодати на њега колико сад. Долавао је још како се осјећа тако лаган, да би могао три коња прескочити и на коњима ло три бојна копља, као оно некад Милош Војиновић у сватовима цара Душана... Тих дана Саво је био и необично издашан. Свакога је чашћавао. Дувана, вина, ракије имао је свак колико је хтио. А баби Станији дао је два пута више него је обећао и, сврх свега, скројио јој ново новцато одијело. |

— Ти си ми највиши пријатељ на свијету! — говорио је, тресући јој старе, коштуњаве руке и снажно их стежући. — Нико ми није више добра учинио !.. Откако ми Милка праг прекорачи ко да ми сунце сву кућу обасја и све ми оживи у њој... Зидови стари, мрачни, окрхани, свијетле ми се сада и ко да се смију на ме. Читава кућа смије се п пјева!... Нестало ми леда, нестало студени, Станија бона, и сад је око мене иу животу ми само прољеће, прољеће, прољеће !...

И сваког часа трчао је кући. Каткада, у највишем поелу, мјерећи ппринач, кахву или шећер, изненада као да се сјети нечега, па оставља и муштерије и све, и трчи. Нит се обзирао на чије приговоре, ни на шале које су му комшије добацивале. Само је трчао, неуморно трчао, не окрећући се и не заустављајући се све док не би ускочио у своју авлију.

— Шта ми радите — литао је Милку, приступа јући јој и обухватајући је око става. — Шта радши..,