Srpski književni glasnik

854 Српски Књижевни Гласние,

онда кад је нашла свога избраника, трдно разочарала, што јој све наде и сви снови дјевојачки ишчезоше попут дима... И зато се, у потаји, љутила на се, на читав свијет. Рођени њезини, најрођенији, били су јој душмани. Нико је није штедио, нико није имао ни милости према њој, нико осим Николе, мирног, тихог, богом заборављеног Николе. Он је једини имао срца, он је разумијевао, он је и жалио...

Готово сви сродници, који су долазили Милки у походе, могли су одмах опазити како је хладна према њима, како их се клони. Неки се почеше и љутити на њу. Ујна Аника и тетка Анђелија срдито су залупнуле вратима за собом, кад су се враћали од ње, и почеше се заклињати да јој више никад неће привирати у куђу.

— Ја сам вазда говорила за њу да је надута и неблагодарна, — зборила је тетка Анђелија готово плачући. — Вазда сам говорила да од ње неће бити ништа и да је Саво пуно... пуно бољег срца.

— Она није ни достојна онаког момка, — осијече Аника оштро, прикаскујући уз Анђелију. — Њој би треб'о какав хероглавац, па да је тојагом научи памети, ла јој све махните мисли избије из главе...

МИ

Не марећи за то што су газдиница Стака и газда Јован истјерали Госпаву и Љубицу из своје куће, мислећи да су оне узрок свој несрећи, Милка је, између свих сродника, ипак њих одабрала и примала их радије него друге. Нарочито се радовала Љубици. Њу је дочекивала раширених рука, уводила је у своје собе и, сједнувши поред ње на шилту, разговарала с њоме. А највише је говорила о Шелеру. Од Љубице је сазнала све: и шта је он задњих дана радио и шта је говорио. Сазнала је како је грдио момке наше, како их је проклпњао, називајући их дивљацима и разбојницима, који су у стању убити човјека за најмању ситницу. Дјевојке је називао гускама пи никога, чак ни Милку, није издвајао. Жалио