Srpski književni glasnik

Мазчина СултАНИЈА. 885 је оно вријеме што га изгуби удварарајући јој се, а још више жалио је своја поломљена ребра, тврдећи да за све дјевојке ове вароши не би претрпио оно што је претрпио због саме Милке. „И кад је полазио,“ причала је Љубица, „проклињао је свакога. Заклео се, да никад њетова нога неће више крочити у ово погано мјесто, које није ни достојно да има једног тако питома човјека“...

— Ех, шта ћемо2.. Било па прошло, — уздахну Милка, пошто је Љубица докрајчила причање. — Ако бих се ја и могла љутит на њега, он на ме не може. А, може бит, ни он није мислио све тако ко што је говорио, можебит' је прије мислио и поштеније... Ко зна!... Да смо обоје били паметнији, можебит' би друкчије и прошли и ја бих сад друкчије жизила !

— Па зар је теби сад ружног — пресијече Љубица, гледајући је обучену у свилене хаљине и окићену низама дуката, које јој се спуштаху до половице прсију. — Саву сви фале...

Милка поћута мало, замишљено гледајући преда се.

— Ја не могу рећи да ми је ружно, — прошапта, — Досад се не могу потужити на њега... Пази ме, доноси ми свега, кити ме... Сваки дан дође по неколико пута да ме види, врза се око мене и тепа ми к'о ђетету... Да заиштем нешто скупо, најскупље, он ће ми донијети, макар сву бабовину потрошио. Ако не иштем, он ми сам нуди, намеће... И нико радоснији од њега, ако види да ми се каква ствар свиђела и да ме задовољио !...

— Па куд би љевше! — готово подврисну Љубица од чуда. — То си ти сретнија нег' ико!... То је боље него и код оца!...

Милка је погледа са сажаљењем.

— Не разумијеш ти то, — рече. — Теби се чини да сам сретна, јер живим љепшше од тебе. Ама колико их има, наших жена, па да имају свега више него ја, да су и богатије и крупње од мене... Оне су, барем, и слободне пред својим домаћинима... а ја... ја сам пред Савом ко неки кривац, јер сам му украла љубав и не