Srpski književni glasnik

900 Сриски Књижевни Гласник.

== сирка аватар пао авина даљина ладино,

цима. „До ђавола, рекох му, ево ти твоје мазге“, и лобацих му узду. Али је овај глупак испусти, ја га ошамарих; у то мазга паде а госпођица се скотрља сред усова...“

-— Али допустите, прекидох га опет, ваљда се усов сјурио на госпођицу...

— Ама чекајте. Она два страшљивца се деру, вођа псује а госпођица виче за помоћ. Пожелих им да иду сви до ђавола па не гледајући ни на оца ни на псе, јурнух у усов, одох право госпођици и са вођом изведох је здраву и живу на пут. Ето то је цела прича рече наш турист свршив. Па за тим кашљући рече: „Назебе човек у том усову. Добру ноћ, господо. Одох да се чиме подгрејем па да легнем.“

Тако оде не давши нам времена, да поправимо његово скроз погрешно мишљење о усову.

Зна се да је усов гомила снега, која се са извесне висине отисне, па котрљајући се по снегу постаје све већа, за неколико тренутака постане огромна маса, па у свом страховитом паду ломи, ружи, крха све што нађе на путу. Каткада се усов створи на ма каквом месту где је снег на стрмој падини. Ади се то обично дешава сваке године на истим оцедитим местима, где год снег има повољних и сталних околности да се крене. Кад се у сред лета путује по Алпима лепо се разазнају та места; то су голе планинске косе без дрвећа, без камења, на њихову подножју су нагомилани вековни остатци који још обрасту и покрију се биљем одозго па служе сами себи као брана. На високим заравњацима где жарко лето врло мало траје, тај снег који се у подножју тих оцедитих места нагомилао, немајући времена да се отопи, остаје вечито ту, те околни сељаци називају усовом те остагке правог усова. Отуда је и произишла заблуда нашег туристе, који је, први пут дошавши на те алписке висине, са главом пуном свих могућих путних описа, врло лако поверовао да се славно бори са том највећом опасношћу алписких висина.

Да ми је само дао времена, ја бих пробао да га