Srpski književni glasnik

906 Српски Књижевни Гласник,

Песника ствара сама природа И нико други; велик дух се рађа; Он к' небу води, ал с неба и слази.

= о о об ти Дно даљавињћа

ПЕРЕЦ (после кратке паузе). Да ди сам песник, не умем ти рећи, | Ал јасно знам како сам постао! Ћутљив и весо тек с књигом у руши Одрастао сам у сновима ја; Повучен у се нисам гледо свет; А друг ми беху тихе ведре ноћи И .осама ; за вреву будног дана Био сам глув; и најзад невољно | Окретох леђа очевоме раду, У души чежња кут испуни свак; Тад зачух звуке, зачух Лузијаду, И духа мог се разви пупољак Ненадно тихо у мирисан цвет, А сунце јасно мој обасја свет! И неста сумње, неста борбе тад! За њим! се из све душе ораше, И сваки куцај срца збораше: да њим! За њим! и осећаји сви; Да ли сам песник, то одлучи ти!

КАМОЕНС. По сјају ока реко бих да јеси! Ал можда — све и да ви — врати се. —

|Камоенс покушава још, да га преобрати. Али се најзад уверава да је Перец у истини песник и његов последник; благосиљајући га што му је на самртном часу подигао клонули дух, прашта се Камоенс с њим и са светом; на њега се спушта геније и он озарен гледа у лепшу будућност свога народа. Затим пада у наручја Перецу и издише. |

ФридРИХ ХАЛМ.