Srpski književni glasnik

72 Српски Књижевиги Гласник,

радпо један човек са недовољним знањем францускога 4 језика, а са још мање књижевне културе п уметничког 4 осећања. За преводе такве врсте вреди опо старо по- | ређење о пригњеченом увелом цвету без боје и мприса, пили оно талијанско: (тадноге, #гади оте.

Пред тешкоћама, које су — потребно је поновити — 4 често биле песавладљиве, Г. Проф. Ал. Станојевић се помагао како је знао и умео. Каткада, то му треба признати, срећа га је послужила и преводио је знатно боље но што се од њега могло очекиватпџ. Али он је о- | бично својом грешном п невештом руком мењао, удешавао, објашњавао пили изостављао. Наиђе ли на какав тежак елиптичан израз, или финијп стплистички украс, оп га једпим потезом пера брише илп упрошћава да ништа вшние не значи. Још гора је његова манпја да поправља, објашњава и допуњује Алфонса Додеа. У оритиналу стоји „остатак старога сјајљ“, у преводу „мнио остатак старога сјаја“. „Лепи згрчени ефинкс“ тако" постаје: „лепп сфинке ваљао се још пепрестано по дивану“ (294), а „отужност понављања“ „понављање једног истог“. Доде каже „горчипа“, Г. Станојевић: „јеткост и срдња“, као што „чорба од боба“ у орпгиналу, постаје „боб п пасуљ“ у преводу. У оригиналу стоји „пустиња са њеном прашином“, Г. професор преводи „дебео слој прашине као у пустињи“. Просто сеја (бепб и ртофсе (то је чудесно), оп овако шири: „то је срећа која човека збуњује, нешто што се не да лако веровати“, Када нађете овакве реченице: „Хе, не треба се чудити“..., пили „њихово ближе познанство зближи управо — Фелиција“, будите уверени да Доде није тако казао.

Складне, еуфоничне перподичне реченице, које се вију и омотавају као најлешпа свилена трака, Г. Проф. Ал. Станојевић је цепао у онолико реченица колџко му је на памет пало. Од једног симетричнога параграфа правио је по неколико, као што је два пли три параграфа крпишо у један велики. Логичну п паметну франпуску интерпункцију он је преокренуо у немачку, које-