Srpski književni glasnik

Оцене и ПрикаАзп. “8

какву и бесмислену. Он поправља п правопше самих особних пмена: тако Ле Саж постаје Ле-Саж и Лесаж. У свом предговору српском преводу „Планпне“ Елизе;: Реклџа, Г. Професор је узео себи слободу да цензурише великог научника пи мпслпоца: „На два три места смо по једном реченицом мало и у тексту допунилџ неко пишчеве мисли, као што смо опет на два три места ублажили по науку непотребну оштрину политичких алузија, које је писац унео у оригинал“. И то га је охрабрило да сакати п једног велпког уметника и стплиста таквог као што је Доде. И овај другп грех ни мало не уступа 0ном првом. 5

Г. Проф. Ал. Станојевић не зна значења речи, и за потврду тога ево извесног броја примера, узетих само из неколико тлава романа. Уз те примере иде и прави смисао, како је требало на датом месту превести. Тако Је савупе (шлем) преводи са „крупа“ (198); Јев еситетев вотпо![еп|ев (лремљиве завесе) са „јоргани што само успављују“ (346) фзфгатте (расејати) са „раздрагати“; |е ри (набор) са „кут“ (212); 12 регећотт (седало) са „тлипка“ (250); 7 озтег (пвовина) са „врба“; уегтоцу (првоточив) са „пзанђао“; татрет (тмизати) са. „тискати“ (289), Фошопгепх (болан) са „рањен“; епатопте (заљубљен) са „љубоморан“ (368); раг-Аеввих Те татсће (поврх свега) са „преко мере“ (307), зиизеге (злокобан) ва „ужасан“ (286), 1е гепсопге (сусрет) ва „случајност“ (184) таглпаб (онај који има уобразиљу) са „вањалачки“ (132), сћехацећет (јахати) са „изаћи“ (209); Гарјотђ (поуздање) са „достојанство“ (885); тауег (испругати, ишарати) са „обасјат“; Та ћаПеђатде (халебарда, копље са секиприцом на врху), „ханџар“ (931); аФета(јс (без катарке) са „без крме“ (352), Та Тизее (ракетла) са „вулкан“; 501- ваше (тобожњи, такозвани, самозвани) са „што би се рекло“ (211). ће ротеетс није „новчаник“ (187), но бележник, али то преводиоцу ништа није сметало да пише о „малом, бедном новчанику“, где се записују и воде рачуни!

Зати!-Котапз де Ве јеие није „Св Роман код Белега“ (237) него Свети Роман Белдошки или просто Сен-