Srpski književni glasnik

ЗМАЈЕВА ЛЕКТИРА,

У току мог више но двадесетогодишњег познанства и општења са Змајем Јованом Јовановићем, ја сам, и преко писама и усмено, више пута молио покојног песника да ме упозна са природом његове лектире у млађим и у старијим годинама, да ми што каже о правцу и начину како је образовао и усавршавао свој таленат. Хтео сам с тим да се упознам не само из радозналости, но и стога што ми се чинило да би таки податци добро дошли и биографу ЗОмајевом, и испитиваоцу и критичару његових књижевних творевина.

Змај никад није у начелу одбијао да ми о томе говори, али је свагда одлагао, изговарајући се на неподесност тренутка, на немање времена или одговарајућег расположења.

Кад сам га у лето 1890 године писмом из Горњег Милановца замолио да ми пише што о писцима који су на њ утицали у његовој раној и зрелијој младости, он ми писаше (из Каменице у Срему, 12 (24) августа 1890):

„Јесте, ја бих на ваша писма имао вам много и опширно одговарати, па страховање од тога великог задатка могло би пред вама извинити моје неодговарање. Али прави је узрок што сам држао да ћете ових ферија у Срем доћи, па бих тешко ми писање заменио пријатним усменим разговором. А нарочито оно, што сте хтели да вам пишем о себи и васпитачима мога пегавог коња, — о томе би се могло само усмено говорити, — или бих морао сести да пишем неку расправу са евима каутелама, да не будем криво разумен. А то ми је и сувише тешко,“

У мојој преписци са Змајем, која почиње јула месеца 1882 и траје до 22 септембра 1903, нема више по-