Srpski književni glasnik

Писмо из Алпа. 14

човек у духовну леност ни телесну лабавост, и он све боље види и лепше каже него у друштву човека. Треба уз то волети ту жену, јер су, по правилу, све жене несносне осим оне коју љубимо. У таком друштву човек не надмашава само већег човека од себе, него чини још и више: он надмаши самог себе. Ми обично кажемо онолико колико знамо, или мање; туде се каже више него што се зна. Врхунац је духовног епикурејства ако жена од духа не изгуби из вида свој спол, и ако га има стално на уму и у виду, и када, поред свега осталог, уме да буде помало онај Венус једног декадентског песника, — Венус који је у стању да учини поквареним и блудним цео свет. — Ја нећу никада заборавити друштво своје алпијске сапутнице коју нећу никада можда више срести, и весело вече на планини у своду где емо слушали како целокупно небо швајцарских анђела јодлује за Енглезе доле у Интерлакену.

Око четири сата после подне попели смо се од Лаутенбруна електричним возом високо до Шејдека, одакле се обично оде џешице до самих ледењака Јунфрау што изгледају веома близу. Небо је било пуно светлости и обливено неком млечном ватром као приморско небо у том месецу. Пред нама у даљини лебди један нејзаж Сегантинија са далеким рубом белих врхунаца. Али око нас непосредно већ наступа мртви и цинични крај, пуст планински хрбат на коме као да је недавно изумрло последње колено људи и ишчезла последња вегетација, Једва се зелени ретка и кратка трава; у њој више ни цвета, ни птице. Кроз њу вијуга само једна путања што иде у лед. Чује се страховита хука из глечера где ледени потоци срљају у поноре што се отварају на сваком кораку и та хука пролама свод. Ипак вам тишина овде изгледа, за чудо, савршено глуха и кобна. Тако је свагда у осами ма колико да је шумна; осећај самоће изазива неумитно осећај тишине. Путања се пење непрестано и чини вам се да се пење и сама с много напора. Најзад нога зађе

• у тло мртво, прашинасто, вулканско, где никада није