Srpski književni glasnik

149 Српски Књижевни Гласник.

никла клица живота. Недалеко се види како наступа из црног камења и мрке прашине само лед који се из далека гветлио у сунцу као сребро што нестаје у самим искрама; тај је лед овде сив и црн од мрке прашине коју одавде наносе ветрови што дувају на овим висинама вечитих катастрофа. Хоризонт нема краја, и изгледа да људско око обухвата овде једним погледом цео један свет. Хука ледених потока заглушује све више; они јуре пред вама у поноре што зјају десно п лево, у којима лежи непомична магла и на чијем самом дну живе људи. Понекад ветар подигне ту маглу и наједном око нас наступи тамно и нестане стазе под ногама. Тад се остаје непомично док се магла не разиђе и опет не види како се испод ногу извије путања и успе у безживотни ледени предео. Та непомичност над понорима има нечег страшног и неодољивог; то је она узбуђена сцена из Ибзенове „Када се пробудимо међу мртвима“. Моја сапутница, брбљива као ласта, губи лагано онај тучни акценат у свом млаком гласу. Њезине очи што се отварају као два преплашена црна цвета, тумарају расејано за мишљу што се изгубила у том невероватном и мутном, одакле повратак изгледа да отвара перспективу хиљаду напора и страдања. Кад смо дошли до ледењака падао је први сутон. Већ дотле је душа била пресићена и није могла ништа да прими. Човек долази до лудих мисли да фотографише. У телу и памети осећа се замор и болесна малаксалост Ту се губи дах и свест. Доле под летњим ципелама и сунцобранима само ледене литице што висе од правекова над понорима што постају све шири и све црњи. Ноћни ветар почиње да се наглашава еве већма и продире кроз летње одело до сржи. Бојати се било магле у ноћи која би сакрила стазе и задржала нас на врховима голих брегова. Срећом вече је бивало све чистије и ако све тамније. Помало се белило само празно небо. Месец ће изићи тек иза поноћи.

Када смо после два сата силажења срели једног човека у мраку, рече нам да смо променили стазу и да