Srpski književni glasnik

166 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

кад би мог'о да се смири и разведри опет... Боли ме срце кад га гледам, жао ми га, а не могу му ништа... Волила бих и да ме вазда ружи, да ме вазда пеца, па, ако хоћеш, и да бије, само да 'нако не тугује...

— Буди према њему боља, — савјетовала је Љубица озбиљно, као далеко сретнија и искуснија жена. Угађај му, двори га, удварај се!..

— Ама усиљавам се к'о нико мој, — упадала је Милка нервозно, јер није трпила ничијих савјета па ни Љубичиних. — Тешко ми је, али се усиљавам.. Па узалуд!.. Он сад није к'о прије... Он познаје лијепо да је све усиљено...

— А ти буди ватренија!..

Милка напући усне.

— То не могу, — рече. — Не могу, па не могу... а све и да могу, чини ми се да ми данас не би помогло... Њему сад није тешко што нијесам ватрена, колико му је тешко што сад сигурно зна да ме други прије њега грлио и љубио... Себичност му је увријеђена и то њега сад пече... то...

За Милку је још теже било што је Мара почела чешће долазити. Она је постала као неки домаћин у кући. Уређивала је собе, куповала неке сасвим непотребне ствари, издавала разне заповијести слузи. Чак му је заповиједала п да пази на сваки корак Милкин, да гледа: с ким се састаје, шта говори, шта ради.. „Ова туђица преврнуће добро мог јадног Саве,“ говорила је гласно да и Милка чује. „Она је научена швапски живити, па троши више него што треба“... И нико јој није могао ни смио ништа. Саво нити јој је одобравао, ни забрањивао јој што. Он као да није ни водио рачуна о томе хоће ли му у кући бити реда или нереда. Милка је трпила и ћутала. Једино газдиница Стака што се једанцут усудила да се успротиви и то благо, меко, бојећи се ла је не увриједи.

— Ти у својој кући можеш заповиједати, — одговорила јој је Мара поносито гледајући је преко рамена, —