Srpski književni glasnik
172 Српски Књижевни Гласник.
крај вукао се по тлима. И коса јој је бгла неуређена, рашчешљана, — густи бичеви сакрили јој половину образа, — а расплетене плетенице разасуле се по плећима и по раменима... Читаве ноћи није ни ока склопила. Једино је размишљала о синошњем разговору са Савом, и о томе шта се почело о њој наново говорити... И сад тек као да се надала правој бури. — Знала је да више Саво неће моћи остати равнодушан према свијетском оговарању, нити ће свакога утјеривати у лаж онако као прије.. Не!.. Он ће сада све слијепо вјеровати, вјероваће и у најкрупње неистине. И светиће се тада. Кињиђће је, мучити, испитивати дан и ноћ. Кињиће је грубо, немилосно, варварски... И какав ће јој тад живот бити... Какав“... И овако јој је додијало и догорило до ноката, а тада... тада јој неће преостати ништа друго, него или да бјежи, далеко некуд да бјежи, или да потражи смрт у наручју хучне Неретве...
— Шта ћу 2... Шта ћу сад радити 7... — очајно се питала, ходајући по авлији и ломећи прсте. — Ја сама, а свак против мене... Хоћу ли јуришати на читав свијет 7... Како ћу...
Тако неуређену и раздражену затекла је и Мара. Бијаше дошла да изда неке нове заповиједи, па, по обичају, и не поздравивши Милку, поносито се упутила соби... Милку то наљути... Ноздрве јој се раширише, очи се засвијетлише.. Она брзо потрча и стаде јој на пут.
— Куд си пошла — запита оштро.
— Теби нећу одговарати, — одврати Мара презриво и хтједе да прође — Ко си ми ти...
— Ја сам овђе домаћица и овђе ми нико владати неће, — живо осијече Милка и одгурну је. — Незвани
гости овђе немају посла.
Мара, изненађена, застаде и погледа је некако блесасто.
— Охо!.. Откад то ти постаде моћна — запита.
— Ја сам моћна била вазда, а што ти до сад нијесам шћела сметати, то је, што сам се надала да ћеш
—