Srpski književni glasnik

МАЈЧИНА СУлтАНИЈА. 173

ме се једном и оканити.. — дочека Милка жешће. АДма сад видим да је све наопако, па ћу и ја окренути наопако... У овој кући ја сам домаћица и другијех ми госполара не треба...

— Ама ти да мени забраниш у овој кући радити 7... Тиг

— Ја by ти забранити!

— А зар ти не знаш да сам се ја у овој кући родила ..

— Ама сам ја у њој господар!

Мара, у неприлици, поче трљати нос, као и обично кад је слутила ла ће се с неким крвнички посвађати.

— И ти ме изгониш из куће2 — запита. — Изгониш, а...

— Не изгоним те, ама ти забрањујем да заповиједаш у њој, док је на мени жива глава.

— Ти си срамота ове куће!

— Ти си измет из ње!..

Мара поплашено устукну и поче се измицати на леђа према вратима.

— Ама мени се чини, — отегну, — да ти ја сметам, јер би шћела да нема никог ко ће пазит' на те, па да можеш радит' шта хоћеш и поново ашиковати...

— Ја by радит што је мени драго, а теби се нећу ни у чем исповиједати.

Мара разврати вилице и поче тапшати рукама.

-- Ахааа! Признајеш! — узвикпу побједоносно. Признајеш кривњу!.. Па лијепо, лијепо Швабушо!.. Ја, видиш, нијесам знала да ти у том сметам... Опрости!.. Да сам знала, не бих ти ни долазила... Ја ти више не требам, јер у ову кућу треба да улазе Швабе и нови

ашици.. Њима је сал овђе мјесто !... Њима !... Причаћемо

ми то, душо, причаћемо свакоме...

— Хајде и причај слободно, — узвикну јој Милка, указујући врата. — Не бојим се ја ни тебе ни никога... Хајде па пушћи телала, нека и он виче!.. Волим сва-