Srpski književni glasnik
180 СРпски Књижевни Гласник.
мирисним напитком који опоравља, мажући се миришљавим уљима, облачећи се у меке тканине од биља, и о сваком заласку сунца опијајући појавом свога сјајног тела одушевљен свет у хиљаду храмова. Свештеници су му певали: Призивамо те, јер си бог богова и људи.
Девојке од тринаест година, које су имале кожу прозрачну и жуту као ћилибар и косу дугу до пета, даваху му њихни оцеви ; и он је налазио много задовољства у љубави. Биволи раздражени отровном копривом и бесни тигрови борили су се пред њим у бамбусовим кавезима пространим као циркови. И људи против људи борили су се пред њим, вичући из свег гласа и са звекетом разбијеног оружја. Тако обожаван, он је живео у забораву на све људске жалости,
Али једнога дана, усред љубавних наслада, спусти се на његову главу голуб с неба; и дубок уздах оте му се из груди. Њему се тада учинило ла се пробудио из дугога сна; очи му се испунише болом, његово савршено тело постаде мршаво и старо. Девојке, зачуђене, посматраху га мењајући боју, и покриваху наготу косом, јер их обузе изненадан стид пред њим.
Како је залазак сунца био близу, испред двора безбројач народ је викао и призивао бога: — Махадева ! Махадева !
Сунце, слично великом углачаном тасу, бацаше зраке на одела свештеника, обухваташе руменилом њихове колоне, и продирући кроз стубове испод тераса палило је пламеном целу зграду.
— Махадева!
Најзад се појави Лаимо. Био је преображен. Покривао га је плашт од ткане коре, и видели су се конопци мишића у браздама његових руку. Чим је пружио руку према гомили, један благ ветрић мира беше заћарлијао од тога покрета по челу свију. Обожаваоци, задивљени, падоше ничице; и у тишини која је настала, чу се прекање водоскока по порфирним степеницама.
“