Srpski književni glasnik

у

+ А

4

А“

5

к

-

#

Свети Ллимо МогРЕПЛОВАЦ. 183

одело му је бело као светлост. И све што се од њега тражи молитвама, биће учињено. :

„Дедер“, викну један од свештеника, „тражи да ово копље процвета“.

С благим осмејком, Лаимо узе копље из руку жутог човека, и забоде та преда се у земљу. Одмах из железа, као чудом, избише цветови, и све ноздрве осетише мирис. Вбуњени, идолопоклоници гледаху. Један од њих викну:

„Њега помажу зли дуси! Он ће нас упропастити!“

Остали преклињаху :

„Говори, говори; оправдај своју моћ!“

Изненадна граја понова узбуни гомилу.. Они који стајаху те нису видели чудо, насртаху уз велику вику; а свештеници ишли су од једног до другога дражећи, и викали су из свег грла:

„Њега помажу зли дуси! У реку с њим!

„Говори! говори!“

Пророк покуша да се попне на једног идола од камена да би утишао буру. Али то дреко обесвећавање озлоједило је идолопоклонике. Један од њих свуче пророка на земљу; други скочише на њега бијући га; а једни викаху:

„У реку, у реку! Нека буде храна крокодилима!“

Бачен у воду, Лаимо се појавио неповређен усред струје ; и стреле падаху око њега, не шкодећи му ништа као гранчице белцуина.

Пред зору дошао је тако до ушћа; и на једном стаблу које је још имало бујно грање, отпловио је у море, све до једног острва где су урођеници били отечени и гушави, покривени љускавом кожом, заражени неким белим лишајима, и неком врстом тромости. Овај сиромашан и мирољубив народ није употребљавао ватру; и, уз то, хранио се дивљим медом, смолом, гнездима неких домаћих ласта које су се плодиле у пећинама.

Лаима примише радосно, и дадоше му слатких кромпира на палмовом лишћу. А он, како је, божјим даром,