Srpski književni glasnik

ХАСАН-ПАША ТИрРЈАКИ. 217

је све што је нужно било о непријатељеву доласку и положају. Бези су, пролазећи за Кањижу — позвани на Међумурје — поиздалека опазилп непријатељску војску, те су питали Тиру откуд ту војске, кад је мир еклопљен и непријатељства прекинута. Тиро им је одговарао шалећи се: „Биће да су дошли у госте. Хвала Богу, ето и ви сте дошли, те моћи ћемо им дати лубеничну гозбу“! Сад су тек војници увидјели зашто им није допустио да пуцају одмах из топова и молили су за опроштење што су му пребацивали. Он им је одговорио — да би још више њихово повјерење задобио — „Себе величати и хвалити коликогод је ружно дјело, ипак, хвала Свевишњему, који ми даде знање, могу вам рећи, да ви нећете ни у будуће моћи у први мах разумјети моје смјерове. Кад бисте и могли, мусломанским газијама је недостојно бавити се о томе. Ето је храна прибављена и спремљена, али још се неће пуцати. Ако ми не вјерујете, ви слободно одредите другога између вас на моје мјесто, ја ћу се уз њега као прости војник борити; кунем вам се вјером за коју сам до сад двадесет рана задобио, то бих хиљаду пута волио него ли садашњи положај.“ Кад су чули ове одлучне и достојанствене ријечи, исказали су му највећу покорност и отишли свак на своју дужност. Тада се баш показа доста јака непријатељска извидница, која се примицала граду. Морао је уложити све своје силе, док је забранио тобџијама и коњаницима да не замећу бој; а да би код непријатеља створио мишљење да је град без топова, допустио је само пушчану ватру. Извидница непријатељска је све чинила само да изазове топовску ватру и да сазна како стоје с топовима, али јој би све забадава. Најпослије сам се Тиро преобуче у одијело обичног јењичарског војника и довикну: „Да ми нешто имамо топове, показали бисмо ми вама. п не би се плашили убијати вас. Ми смо овдје евакако као гости, чим добијемо заповијел од старијег, готови смо полазити; шта ће нам топови, кад ми вама п без њих одољети можемо.“ На то је један тобџија Хасан Соколија рекао,