Srpski književni glasnik

230 СРпски Књижевни Гласник.

ностима, нарочито приповетке из западних наших крајева, имају велике сличности са њима, и на сваки начин многе од њих имају извор у Пођовој збирци, мада није искључено да су неке могле доћи и са друге које стране непосредно и међу нас и у Пођову збирку, н. пр. са истока, из Езопа и слично.

Остављајући на страну наше приповетке са опеценом и сувише галантном садржином које највише имају сличности са Пођовима (н пр. под бр. 10, 42, 273), ја указујем само на оне које су штампане у нашим збиркама, а које су ми при читању падале на ум. Тако н пр.

У Пођа, бр. 55, Ешег тећи ји. У В. Врчевића, Српске народне приповијетке, Београд 1868: „Сељак и магарац његов“, стр. 76. У М. Ђ. Милићевића, Кнежевина Србија, стр. 165.

У Пођа, бр. 56, Је ас ich деп РНИпе. У В. Врчевића, Народне сатирично занимљиве подругачице, Дубровник 1883: „На коњу јаше а рало про рамена“, стр. 5, и „Јахао на коњу а рало на рамену“, стр. 28.

У Пођа, бр. 71, је Beiehte des MHirten. JI. IL. 3. „О исповести“, Братство, књ. Ш, стр. 71—74.

У Пођа, бр. 79, Оег Наћп ипа дег Кисће. У В. Врчевића, Срп. н. прип. „Лисица и кокошке“, стр. 180, и Народне басне, стр. 106.

У Пођа, бр. 100, УЛег kanns allen reeht machen. y В. С. Караџића, Срп. нар. припов. Београд 1897: „Свијету се не може угодити“, стр. 322. У БВ. Врчевића, Орп. н. прип. „Отац, син и магарац“, стр. 75—76.

У Пођа, бр. 130, Тгташптаоја. У В. Врчевића, Срп. н. прип. „далуд се ђаволу човјек моли“, стр. 6.

У Пођа, бр. 148, Газ ево ере Усћугеш. У В. С. Караџића, Срп. н. прип., „Кум и његова присица“, стр. 305—306. У В. Врчевића, Срп н. прип., „Кум куму украо прасицу“, стр. 132.

У Пођа, бр. 177, Еш уаћгег Етецаа. У В. С. Караџића, Срп. н. прип.,, „Зет у пуницама,“ стр. 292—2983. У В. Врчевића „Опет зет у пунице“, Срп, н. прип., стр. 48,