Srpski književni glasnik

МАЈЧИНА СултАНИЈА. 245

Видиш ли их... Ово није осиједило од година, јер ја још нијесам толико остарила, него је осиједило од бриге и туге за тобом... Зар си заборавила колико сам досад пропатила слушајући свијетеке разговоре...

— Свијетском разговору ја никад нијесам пуно вјеров'о, џа, вала, ни сад не вјерујем нит' га слушам, пресијече је Никола и погледа је пријекорно. — А ружно је, мати, ако и ти вјерујеш и слушаш.. Зар ти је пречи свијет од рођене шћери 2...

Стака заврти главом.

'— Не знаш ти како је то, — рече мекше. — Измишљенијем гласовима не вјерујемо ни ја ни ти, ама вјероваће неко други... Нема лажи у коју неко неће по"вјаровати!., Вјероваће и причаће... А ја нећу да се више о мојој кући ружно говори. Нећу!.. На главу ову сасула се гомила погрда, па треба једном да престане, јер ћу погинут' под њом...

— Бива боље је и да она пати, него да свијет ружно говори — запита Никола подругљиво. — Нек скапа она од муке, нек је нестане, само да кућа остане на добру гласу !... Је ли...

Стака га поведе до прозора и показа на небо.

— Видиш, одозгор смо ми на патњу осуђене, рече достојанствено. — За то смо све и створене!... Бог је тако досудио, а ми не смијемо на Бога... Бог је и њиг свез'о једно за друго и наредио да буду заједно, а ви, несретници, шћели би раставити.

— Мати, џаба је говор, — одговори Никола мирно и врати се Милки. — За инад свему свијету, ја ћу бранит' своју сестру...

— Брани је, ама је не растављај са домаћином!..

— Од њега она и страда.

— Благо оном ко страда по божијем наређењу !..

— Е, мати, ја не могу тако... Ја мичем гријех на своју душу !..

Стака га погледа поплашено, забезеквуто. Затим као да се прибра мало, па збаци мрку шамију с главе и пусти