Srpski književni glasnik

946 СРпски Књижевни Гласник.

спједу косу да јој пане по раменима. Тако расплетена, стаде пред икону и окрену им се.

— E почните, ђецо, ако се не бојите материне клетве, — отегну лагано, поносито, неким свечанијим, звучнијим, јачим гласом, а лице јој, кандилом обаејано, жути се као у светитељке. — Из овијех сам вас њедара а пред 'овом инконом хранила и сад ћу, пред овом инконом, проклет' храну што сте из њих посиеали.. Немојте, ђецо, на Бога! — викну, а сузе јој ударише n засвијетлише се на мршавим образима — Што Бог саставља, немојте растављати !... Ако је он осудио да нати,

нека пати!.. Немојте, beno, Ha Бога, тако вам љубави · материне!... Немојте ла нам свијет пљуне на кућу и од нас главу окреће!.. |

Милка и Никола стајали су покуњени, утучени и само гледали преда се у шаре ћилимске. Тек кад она сврши, обоје подигоше главе и погледаше све.

— Шта велиш2 — запита Милка.

— Јаг.. Ништа...

— Да послушамо“...

— Омијемо ли иначнијег

Милка га ухвати за руку.

— Ја ћу и послушати, -— рече, — па шта Бог да... Никог више нећу звати у помоћ... Док имам снаге, бранићу се и страдаћу... кад је тако Бог досудио...

— И брани се, — прошашта Никола, пратећи је до врата, — па кад тебе нико не штеди, не штеди ни ти никога...

ХП.

Дошавши кући, пошто се добро издувала, Мара позва свога старијег синчића, дијете од осам година, са необично широким, кривим устима, кукастим носом и избуљеним очима, — које је изгледало као да се увијек од нечега плаши, — повуче та за неочешљану, дугачку косу и нарели му да сјелне покрај једног омањег, ниског сандучета, (на му однекуда извуче и стару, на пола раз-