Srpski književni glasnik

Ver O

МАЈЧИНА СУлтТАНИЈА. 251

— Моли Бога, што ме још срце боли за тобом...

што не могу дигнут' руке на те, — рече. — Да тога није, сад бих те удавио, сад...

— Холи!.. Удави!... — жешће узвикну Милка и приступи му још ближе. — Боље и то, него да ме сваки

дан 'вако мучиш!.. Откако је гавран поцрнио није нико никог мучио к'о ти мене...

— Ти... ти... ти тако велиш7 — зачуђено отегну Саво и сав се искриви. — Ти... А питам те: ко мене мучи 7... Ко ме мучи7 — дрекну хватајући је за раме.

— Нема мученика на свијету к'о што сам ја... Не пати нико к'о ја... а све због тебе, невјеро!.. У младос' моју отрова си улила, па ћеш је уморити, бездушнице!..

Па се удари у прси и обје руке рашири пред њом.

— Ходи!.. Уби ти мене!.. Донеси нож и уби! викну гледајући је очајнички и дрхћући као прут. Кутариши ме ових мука, па ти просто све! Просто ти и што си ме варала и што си ашиковала са свакијем и све... Уби ме, само ме избави да и даље истине не тражим!... Избави ме, па проста ти и крв!..

(Наставиће се.)

Свет. Ћоровић.