Srpski književni glasnik

И о 10, 0 0 ; / |

БОГОРОДИЦА У УМЕТНОСТИ.

(Крај.)

Па ипак, у представљању богородице није се на један народ тако високо узнео, као Талијани у ХУ и ХУ1 веку. Све тежње њихове у том правцу биле су упућене на то да се у мадони здружи физичка лепота с душевном, сузбијајући на тај начин онај натурализам, који се с времена на време у сликама појединих талијанских сликара — као што су на пр. неке мадоне фра Филипа Липиа — појављивао. У том су се, с неједнаким успехом, надметали готово сви талијански уметници; од вајара: Донатело, Лука дела Робиа, Роселино, Дезидерио да Сетињано, Бенедето да Мајано, Мино да Фјезоле, Микеланђело ; од сликара: фра Анђелико, Филипино Липи, Ботичели, Перуђино, Лоренцо ди Креди, Боргоњоне, Мантења, Ђовани Белини, фра Бартоломео, Пинтурикјо, Франча, Леонардо да Винчи, Ђорђоне, Коређо и Тициан; али их је све од реда, као орао соколове, надлетео Рафаел. Творевине његове представљају оно највише, што је икад људска рука могла створити у том емислу. Мадона дел Грандука и дела Сеђола (у галерији Пити у Фиоренци), да Фолпњо (у ватиканској галерији) и, над свима, Сикетинска Мадона у дражђанској галерији, представљају у једном вишем смислу сједињење онога што је божанствено са људским у једној жени. „Никад није

.— да се послужимо једним цитатом — тако краљевски

и победоносно приказано задирање натприроднога у оно што је земаљско, као на Сикстинској Мадони и њеном чудесном дечаку. Док пред његовим лицем наслућујемо како ће неумитан бити будући Кех јомае, дотле нас пето то лице испуњује с друге стране утешним уверењем: да ће то што ће над нама једнога дана судити, бити од меса нашега меса и од кости наше кости“.

Док је у ХПГ и ХГУ веку била мадона у талијанској