Srpski književni glasnik

44. СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

уметности још прилично везана и неслободна, а њен однос према детету још у главном званичан, дотле у ХУ веку нема од тога ни трага више. Богородица се у том столећу уметничкога препорода и сама препородила, п10чела живети новим, земаљским животом, постала сасвим друго створење. Она сад личи на принцезу, која се ослободила дворске стеге и етикеције, и постала грађанка; на мајку, којој дуго бранише да грлп и милује свога малишана, па јој то сад наједанпут допуетише.. На једном рељефу Луке дела Робиа, у берлинском музеју, богородица голица малога Исуса, смеје се заједно с њим, пући уснице да га пољуби, наслања свој образ на његов, његова грудашца на своја и нежпо га грли. — Младенци Донателови су повијени, само су им ручице слободне; једном обично разгрљују мајчина недра, а претић друге држе у устима. Већина тих рељефа стајала је, као украс, у излубљењима разних фиорентинских кућа. — Девојке су носиле слике богородичине уз мираз, нарочито фра Анђеликове, који једини још приказује мадону као небесну краљицу, затим Ботичелијеве, и других. Мадоне фра Анђелика садрже у себи сву наивност и честиту простоту свога побожног и смиреног творца. Очи су им јасне, обрве танке, тела девојачки нежна. Ботичели, међу тим, представља их као љупку и зрелу жену, у свечаном одсеву боја, окружену љиљанима, јаеминима и хоровима анђела, с прозрачним велом око главе и раскошно оперваженим огртачем. Прва, мистична дева фра Анђеликова, ишчезла је после његове смрти из талијанског сликарства, а Ботичелијеву прихватише и остали савремени уметници, уносећи све нове и нове мотиве у своје приказе. Ови могући изливи материнске нежности, сваковрени односи између, младе, здраве мајке и напрелног јединчета, разна расположења затим, час радосна час сетна, све је то добијало своју савршену уметничку форму у многобројним радовима тадашњих сликара и вајара. Било је, без сумње, и претеривања, нарочито тамо где се желело бити и одвише оригиналан. Вајари;