Srpski književni glasnik

БЛАСФЕМИЈА ЖИВОТА.

Здробио си ме снажним рукама твојим, моћни животе, и изнео ме на овај усијани крш, па си се ту, под врелим сунцем, бацио на свој плен. Претешком плочом

приковао си жртву, затворио јој очи и уставио дах. Као

бесна звер ослушкивао сп како пуцају ребра и замире дах, жудно очекујући да се напијеш просута мозга и да се окрепиш у свежој крви.

И ребра су пуцала а душа се тушила.. Снага је попуштала... Још тренут само, и ти ћеш празну лешину бацити на гомилу оних које су те до сад храниле, незајажљиви животе! Још тренут само... Али се крену срце. -— Био је то снажан покрет који је збацио терет — гледај га како се ломи — и због кога си ти одекочио као ла си се жеравице дохватио.

И сал стојиш укочен, несвестан, а са усијаног камења, пепод врелих зракова, гледа те изубијана, увела жртва. Прекају те капљице оне бујице која је јурнула низ крш ; на рукама ти се оне црвене као пламен. Зашто се стресаш, сурови животе 7 То је она крв у којој си се ти хтео купати, то је она снага коју си хтео усисати. Тражио си извор животног сока, ето га сад! Слушај осећаје који падају са стене на стену; гледај оне капке што умиру на камењу, гледај оне којих нестаје у зраку; види ватрену бујицу која трепери у. пурпуру; заустави

је, ухвати је!

Опаки, заводљиви животе, сад тек видим шта си ти спремио : стеновите зидине чине неприступном ову клисуру у којој сам, а тамо, коритом, где треба да прође оно што срце шаље, издигло се камење, препреке, сметње...