Srpski književni glasnik

ХОНОРИНА.

T.

OgHa више не зна колико јој је година. Како су је то врло често питали, она се најзад побркала у одговорима, и, право каже, не зна више. Најбоље обавештени знају да јој није мање од осамдесет и шест.

Десила јој се, овога месеца, једна велика несрећа. Једна њена унука згрешила. је.

— Први пут, каже Хонорина, не смем да дигнем главу!

И она је обара, скрушена. Она је све подносила: напоран рад, немаштину, бриге и жалости. Она је губила лецу на све стране: нека су угрувана, нека утопљена, нека изненада отргнута злим грозницама ; један јој је син чак погинуо у рату, ни она не зна у ком, — и она је све подносила не тужећи се, али неће да поднесе срамоту. Зашто 7 Човек се чуди, кал је види онако изнурену, увелу, згрчену и с једном ногом у гробу, да јој ерамота унукина није исто што и остало. Она се због тога разболела од стида. Морала је лећи у постељу; у заносу није познавала никога. Мислила је да је ту крај, хтела је да се причести. Омрт је дошла и отишла без ње, и сад се почиње поново. Ево је опет на ногама, али одједном неспособна ни за шта. У осталом, куће у којима је прала користиле се њеном болешћу да промене праљу. Време је да почне живети од своје ренте. Штета је што нема ни паре уштеђевине, пошто је радила више него ико на свету. Она је, како сама каже, на туђем хлебу и гориву.

Дрва слободно сме да тражи, јер је то донекле рад. као сваки други, који не понижава ни старице богатије од ње, и она их прикупља свакога дана кад је лепо време.