Srpski književni glasnik
МОЈА ВЕРА.
1.
Кад задршће звоно са цркве малене,
Тад ме мајка учи да се Богу молим; Ја не знах за друго до милоште њене, | Научих се, уз њу, и Бога да волим.
Пред иконом светом кандиоце сене, И обасја мајку с невинашцем голим. Мајка Мајку мола, а ја Бога молим, Тепајући. речи што мајка спомене.
Он се на ме смеши... У светој тишини, Ја мајку погледам, и мени се чини Да јој се на челу незнан облак вије;
Али јој се суза у оку заблиста: Види моју радост, осмех малог Христа, С њезина се чела незнан облак скрије.
TI.
Кад забрује звона на танком звонику, И одјекну јасно у тихој вечери,
Нога ми се крене Светом Мученику Све у мени, намах, силно затрепери...
Станем; моју веру у старом облику Растргоше јади, као дивље звери,
У души је спомен ишчез'о о вери; Али исти осмех још лебди на лику...