Srpski književni glasnik

ЈЕДНА ДуУСТРО-СРПСКА ПЕСНИКИЊА. 907

доста што је мој народ изгубио своју самосталност 7 Двострук је бол што је изгубио и поштовање света. Ја се поносим својом народношћу !“

Догоди се нешто необично: даровита ученица постаде учитељка управитељици завода. Њена описивања и причања, њена духовитост и њен бол, тако су јако утицали на дух и машту много старије госпође Клушак, која по рођењу беше Српкиња, ла јој је све то пријањало за срце. И тако су од тада седеле учитељка ип ученица до пола ноћи, читале српске песме и историју и заносиле се сновима о будућности српског народа, па и плакале, кад би помислиле на изгубљену силу, сјај и величину. Па и тој сада пробуђеној и по осећањима истој души не повери Милица да је својим осећањима и миселима тајно почела да даје ритмичан облик. Српека револуција, која је баш тада избила, болно саучешће према кнезу Михаилу и по језику сродној јој Србији, измамише јој прве гласе поезије њеног гипког духа пуног маште и осећања.

Необично се брзо упознала с немачким језиком и осталим наукама и после једногодишњег бављења врати се опет у родитељску кућу. На уобичајени начин читаше отац опет једном својој деци песме о јунацима прошлог доба. Тада рече тринаестогодишња Милица : „Сад треба да чујете и моје песме.“ Изнесе једну свеску и поче читати. Слушаоци су пажљиво слушали п нису хтели да верују да је она писац, мада им је показивала свој, њима свима добро познати рукопис. Онда она отрча у оближњу собу и донесе брзо импровизовану песму, која се односила на сумњу њених родитеља, како им је она читала само оно што је слушала и што припада неком другом песнику.

Прва песма коју је Милица објавила, изашла је 1845 године у Пешти у српском часопису „Народни Лист“ [„Сербеки Народни Лист“] а њој је еледовала друга 1847 године „Млади Србин пи Гени рода“. Из тог су времена још и лруге песме: „Вечерња Молитва, — У очи новог