Srpski književni glasnik

906 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Срби почињу бој са Турцима. Крај песме који опева битку и бој јунака изговарала би, мада је нико на то чије наговарао, све тужније пи тужније, док напослетку, заплакавши се, не би могла даље да говори.

Дубок, велики бол задеси породицу. Млађи брат Миличин, играјући се на дунавској обали, паде у воду и удави се. Кад једно дете после неколико недеља позва Милицу да се играју, рече она: „Како могу да се играм и да будем весела, кад ми отац и мајка плачу.“

Од матере су деца научила да певају уобичајене дечје црквене песме. Када строги отац није хтео да венча неке младенце јер нису знали катихизам и прописне молитве, сажали се шестогодишња Милица на ожалошћене младенце п замоли оца да сме све то да покаже младенцима, што је са успехом и учинила. У то доба одведе деда Милицу у оближњу школу у Бановце и рече учитељу да не поступа с дететом одвећ строго. На два меседа после тога, научила је Милица, просто слушајући, све што су њене старије другарице учиде. Учитељ је говорио, колика је штета што девојче није мушкарац па да га пусте да учи даље. Школски одмор проведе она опет у родитељској кући, где је, оболевши тешко, и зиму провела.

Под описаним околностима, које су видљиво утицале на озбиљну природу и богату машту детпњу, расла је Милица као младо дрво Фрушке Горе, отхрањена росом неба и свежим дахом земље, док је, у њеној дванаестој години, не одведе отац у недалеки Петроварадин, да научи немачки језик. У пансионату неке госпође Катарине Клушак наносили су доста бола младој, патриотеки одушевљеној и поезији наклоњеној девојци. „Ти си врло даровита,“ говорили су јој, „штета што си од рацке (православне) породице.“ Још опорије и теже су јој пале речи које јој је рекла једна Немица, кад је Милица жалосно причала о пропалом српском царству: „дар су и Цигани имали свога цара 2“ Тада одговори млада девојка са племенитим болом и са пуно поуздања: „дар није