Srpski književni glasnik

76 СРпски Књижевни Гласник.

пих дарова између Султана пи талијанскога краља, показује покушај Турске да што боље и више увуче Италију у балканске ствари.

Од турско-бугарског споразума 1904 године прилике су се измениле у многоме за Бугаре у Маћедонију, Cr. Србији и једренској области. Утицај њихов све је више падао, тако да је данас знатно мален; њихова досадања револуционарна политика претрпела је коначан пораз, који прети озбиљно ла собом понесе и велике ресултате еволуционе политике, школе и црквено дело бугарскога ексархата. Молбе ексархијских учитеља и учитељица из кумановскога краја, упућене за повишице и станарину, војводи унутарње организације Бобеву, а похватане са целом преписком бугарских револуционара приликом његове скоре погибије, утврђују ла је ексархија бугарска упустила из својих руку школу. Ни са црквом није боље; ексархијеко свештенство је продесетковано; што је боље било, то је или пропало или се искварило у револуционом покрету. Напори данашње бугарске владе да се врати све на стари пут, да њени трговински агенти у Скопљу, Битољу, Солуну, Серезу и Једрену узму све националне послове у своје руке, остали су неуспешни. Сем унутарњих узрока који су готово упропастили „бугарско дело“ у Маћедонији, један од важних била је сама Турска. Турци, огорчени десетогодишњим радом револуционара бугарских чинили су еметње на сваком кораку ексархијским представницима. у њихову раду. И држава власт и становништво муслиманско такмичили су се да врате много више него што су их Бугари задужили. У томе пх нису могли спречити ни дивилни агенти за Маћедонију, ни реформни жандармеријски официри, ни аустријски консулп у (копљу, Солуну и Битољу, ни заузимање некојих амбасада у Цариграду. Турска војска са етановништвом муслиманским требила је, уз остале, нарочито ексархисте или је гледала мирно како се разне народности кољу по плодној и богатој Маћедонији. Да би се стало колико толико на пут томе, бугарска влада сад понова покушава