Srpski književni glasnik, 01. 01. 1907., str. 950

Књижевни Преглед. 929

ХАМЛЕТ.

Послушаћу вас што боље умем, госпођо.

На први поглед, овај одломак није ништа друго до врло лепа, речита, разложита беседа, изванредно лепа и разложита, али таква какву би умео саставити и који други велики или речит песник, на пример Виктор Хиго, чија је драмска психологија испод површне, и чија су лица голе апстракције, Фикције, лутке на жици. Такав изгледа овај одломак на први поглед, или необавештенима. Кад у њега боље загледамо, открићемо у њему један од најлепших, изванредних, шекспировских примера психолошки адекватне дикције, појединачног подражавања природи, гениалне интуиције људских радња и душевних стања и покрета. Остављам на страну општу драматичност овог породичног призора усред свечане дворске скупштине, општу прикладност Краљева говора, његову дужину (одмерену према великој жељи Краљевој. да отклони рђаво расположење Хамлетово); његову намерну, свесну речитост (упореди с краткоћом и простотом Краљичине молбе]; ону ревност, оно постепено загревање, с лаком примесом нестрпљења; онај пресенак неискрености који се осећа и под срдач-. ношћу језика и убедљивошћу разлога; оно декламовање („Не, не!<...; „јер нека чује свет...“), она умиљавања, оне покушаје Краљеве да Хамлета задобије ласкањем и обећањима („сматрајте нас као свога оца“..; „у милости и окриљу наших очију “..; „наш први дворанин“.. „и тако даље). Остављам то на страну. Хоћу да обратим пажњу на другу једну околност у овом говору, која још боље показује Шекспирову моћ да сав уђе у лице које говори, и да се дубоко и до ситница уживи у призор који слика пред нама. Нека ми је опроштен овај јевтини и нехотични парадокс — оно што је најлепше у Краљевом говору и целом том призору, то је Хамлетово ћутање. Хамлет, ако тако смем рећи, ћути двапут за време Краљева говора. Краљ је своје убедљиво разлагање довршио горе наведеним речима : „Тако мора бити!“ Да ењФект буде потпун, он тада, пероришући, додаје оне ласкаве и преластиве речи да је

59